Kada nije dovoljno

Svi smo bili u situaciji da smo želeli nešto izuzetno mnogo, ali nikako nismo mogli to da postignemo. Da li zbog nedostatka talenta, da li zbog nedovoljno volje, da li zbog nekih drugih ograničenja... ali obrazac je uvek isti. Pokušaš a prospeš vodu pred ispit, da spavaš sa knjigom pod jastukom, da napraviš najdetaljniji mogući plan za učenje da pomisliš kako ni menadžeri ne mogu bolje... ali na kraju ne učiš dovoljno i ispit se pada.

Isto je i sa međuljudskim odnosima. Pokušavaš da se ograničavaš, da razumeš drugu stranu, da radiš stvari koje ti ne prijaju, da lažeš sebe, pritom na sve to pokušavaš iz petnih žila da ne nabijaš na nos šta sve radiš da ne bi ispalo da si "velikomučenik" ali ono što treba da se desi jeste da se promeniš. Korenito. To shvatiš kad ti neko kaže "mrzim što si ti - ti!" Tada ti je sve jasno. Svaki pokušaj je uzaludan. Prezren si. Druga strana je razvila alergiju a tebe. I dokle god si ti - ti, ni deus ex machina ne može da popravi stvari.

Onda kad si na izmaku snaga dođeš kući, isplačeš se i kažeš sebi da nema veze. Proći će i ta alergija, nekad. Dotle ćeš strpljivo da čekaš. Sure, teško je i boli, ali nema tu šta da se radi, alergija je ipak alergija. I dok se ne razvije dovoljan broj antitela igraćeš ulogu najbitnije persone non grata u životu datog pojedinca i ponavljati sebi da će da razume jednog dana da ti nisi toliko loš kao što izgledaš.