Posle nedelju dana

Ne mogu da verujem da je prošlo već nedelju dana. Efekti entuzijazma koje sam imao na početku polako prolaze a nedoumice se polako raščišćavaju. Radim toliko lepih i zabavnih stvari i iskreno sam srećan, a opet, nemam s kime to da podelim, zaista nastran osećaj.

Ljude oko sebe gledam drugačije. Zaista sam počeo da uviđam da je lepo sve ono gde postoji uloženi, iskreni trud. Niko nije uvek srećan, svi prolaze kroz teška vremena, a kad si sam još je teže, ali i progres je brži.

Samo kad se unaprediš, središ nedoumice i posečeš repove, kuda onda?

Priče iz novog života

Danas je četvrti dan od kako sam započeo promene. Čitav dan proveo sam uživajući, nije bilo ničega što mi je stvaralo teskobu. Čak i momenti koje sam proveo sam na suncu, hodajući od mesta do mesta, nisu bili teskobni. Ni ovo veče koje sam proveo sam sa sobom...

Žao mi je što je moralo sve da počne ovako... Ako bismo verovali psihologiji, trebalo bi da se nalazim u trećoj fazi patnje - besu i ljutnji. Tako u suštini i jeste. Ljut sam na sebe što nisam na vreme shvatio šta mi se dešava, besan sam jer je cena koju sam morao da platim za ovaj novi život previsoka.

Plakao sam nekoliko puta, gledajući filmove. Kao tinejdžerka od 15 godina kojoj divljaju hormoni, ali bilo je neophodno i veoma ispunjavajuće... Nadam se da je ovo početak uzlazne putanje. Osećam da će sve biti u redu, za (sve) nas. I optimističan sam kao nekada... nedostajao sam mi.

Wrong

Ne znam kako sam uspeo da se u poslednjih godinu dana, okružim sa toliko loših ljudi. Sada kad sam sam u kući i želim da se vidim sa nekme i razmišljam o tme komi nedostaje, svi ljudi koje želim da zovem su nedostupni iz određenih razloga, sve troje...

A ostali ljudi sa kojima sam imao interakciju u poslednjih godinu i po dana... ili ne mogu da ih zovem zato što im ne smem na oči, ili ne mogu da ih zovem zato što ne mogu da ih gledam... A tako ne mogu da budem sam sada, ne mogu ni na učenje da se koncentrišem jer ne mogu da budem u stanu više, gušim se! Potrebno mi je da se okružim ljudima ponovo, zaista jeste... ne mogu ovako više.

Taman sam mislio da je gotovo sa cigaretama, danas nisam imao potrebu da zapalim ni jednu, ali sada ipak kontam da ću da izađem napolje sam, da kupim cigarete, i šetam se do centra i nazad sam, dok ne popušim celu paklu.

Kako da mi bude bolje ako se ne okružim nečim lepim?