Nestao

Prošlo je već 2 dana od kako sam nestao sa svakog radara i za to vreme mi se javila samo jedna osoba. Pitam se koliko će svim "prijateljima" biti potrebno vremena da shvate da me više nema. Samo još da promenim broj i postaću istinski nedostupan svima.

I šta je uopšte poenta pravljenja veza sa ljudima kad možeš tek tako da nestaneš i da ne osećaš da ti je bar malo žao? Mogao bih da odem na drugi kraj sveta i da se ne osvrnem za sobom sada. A možda bih mogao da uradim baš to, da odem negde, započnem novi život, ne kažem nikada nikome ko sam i odakle dolazim.

Još samo da sam dovoljno jak da uradim ono što je ispravno.

Brodolom

Kada sam bio mali sanjao sam o plovidbi u daleke zemlje, istraživanju novih predela, upoznavanju sveta i svih njegovih čuda. Jedino što me je sprečavalo da to uradim jeste činjenica da nisam bio dovoljno hrabar da  pođem na taj put sam. Čekao sam nekoga ko će poželeti, isto tako, da se otisne u svet i prepusti se nepoznatim lepotama, uprkos strahovima od neuspeha.

Nakon godina potrage, pojavio se. I upoznali smo se, shvatili da želimo da plovimo zajedno. Sagradili smo brod i otisnuli se. Na tom putu pojavili su se mnogi pirati koji su pokušali da nas zarobe, da nam pokvare planove, ali odlolevali smo, iako nas je taj konstantni strah od najezde novih pirata plašio i držao pod pritiskom...

Ali ono što nismo na početku znali jeste da smo u kriznim situacijama potpuno nespojivi. Na opasnost smo reagovali potpuno različito. Dok sam ja paničio, on je gušio svoje strahove i ubeđivao nas obojicu da će biti sve u redu iako je u sebi bio još više uplašen od mene. Tako su nailazile oluje, talasi su nam tresli barku, vetrovi su cepali jedra, kiša nas je zalivala, ali mi smo se držali te želje da osvojimo novi svet i dugo nismo želeli da popustimo...

U jednom naletu oluje, posvađali smo se. Počeli smo da se tučemo oko kormila, vikali jedan na drugog, ubeđivali drugu stranu da znamo šta radimo, iako nismo imali pojma... Nismo, kada je trebalo, seli u čamac za spasavanje, već smo nastavili da se borimo i borimo protiv oluja i jedan sa drugim dok se konačno nismo nasukali.

Sada, posle toliko vremena, nalazimo se na kopnu, oluje ljuljaju druge brodove, a mi, svako na svom kraju ostrva, gradimo čamce za spasavanje i ne razgovaramo. Ideju o osvajanju sveta smo napustili, zakopali je u podsvest, priznali sebi da nismo bili spremni na veliki pohod.

Da li će se pojaviti neki brod koji će me odvesti odavde? Ili njega? Ili ćemo shvatiti da sami ne možemo da se spasemo sa ostrva na kom smo zarobljeni i zakopati ratne sekire? Ne znam. Jedino što znam je da sam uspeo da sagradim kolibu, ovladao krcanjem kokosa i paljenjem vatre. Imam sve veštine potrebne za preživljavanje. Ali ja ne želim da preživljavam, ja želim da živim.

Posle nedelju dana

Ne mogu da verujem da je prošlo već nedelju dana. Efekti entuzijazma koje sam imao na početku polako prolaze a nedoumice se polako raščišćavaju. Radim toliko lepih i zabavnih stvari i iskreno sam srećan, a opet, nemam s kime to da podelim, zaista nastran osećaj.

Ljude oko sebe gledam drugačije. Zaista sam počeo da uviđam da je lepo sve ono gde postoji uloženi, iskreni trud. Niko nije uvek srećan, svi prolaze kroz teška vremena, a kad si sam još je teže, ali i progres je brži.

Samo kad se unaprediš, središ nedoumice i posečeš repove, kuda onda?

Priče iz novog života

Danas je četvrti dan od kako sam započeo promene. Čitav dan proveo sam uživajući, nije bilo ničega što mi je stvaralo teskobu. Čak i momenti koje sam proveo sam na suncu, hodajući od mesta do mesta, nisu bili teskobni. Ni ovo veče koje sam proveo sam sa sobom...

Žao mi je što je moralo sve da počne ovako... Ako bismo verovali psihologiji, trebalo bi da se nalazim u trećoj fazi patnje - besu i ljutnji. Tako u suštini i jeste. Ljut sam na sebe što nisam na vreme shvatio šta mi se dešava, besan sam jer je cena koju sam morao da platim za ovaj novi život previsoka.

Plakao sam nekoliko puta, gledajući filmove. Kao tinejdžerka od 15 godina kojoj divljaju hormoni, ali bilo je neophodno i veoma ispunjavajuće... Nadam se da je ovo početak uzlazne putanje. Osećam da će sve biti u redu, za (sve) nas. I optimističan sam kao nekada... nedostajao sam mi.

Wrong

Ne znam kako sam uspeo da se u poslednjih godinu dana, okružim sa toliko loših ljudi. Sada kad sam sam u kući i želim da se vidim sa nekme i razmišljam o tme komi nedostaje, svi ljudi koje želim da zovem su nedostupni iz određenih razloga, sve troje...

A ostali ljudi sa kojima sam imao interakciju u poslednjih godinu i po dana... ili ne mogu da ih zovem zato što im ne smem na oči, ili ne mogu da ih zovem zato što ne mogu da ih gledam... A tako ne mogu da budem sam sada, ne mogu ni na učenje da se koncentrišem jer ne mogu da budem u stanu više, gušim se! Potrebno mi je da se okružim ljudima ponovo, zaista jeste... ne mogu ovako više.

Taman sam mislio da je gotovo sa cigaretama, danas nisam imao potrebu da zapalim ni jednu, ali sada ipak kontam da ću da izađem napolje sam, da kupim cigarete, i šetam se do centra i nazad sam, dok ne popušim celu paklu.

Kako da mi bude bolje ako se ne okružim nečim lepim?

16:20

Vratio sam se kući. Slušam Norah Jones. Na putu ka kući sam razmišljao o tome koliko sam procvetao u poslednjih godinu dana. Uprkos svemu što se desilo ja sam bio srećan. I sad sam srećan, ali nisam sposoban da to vidim zato što imam težak zadatak. Zadatak da popravim pokvareno, da počnem ispočetka, da sastavim i zalepim ono što sam razbio. Ali ja ne želim da lepim stvari! Gledam svet koji smo slomili i razmišljam o tome kako ću sagraditi novi, lepši svet. Svet u kome će biti lepo obojici. Počeću tako što ću počupati sve korenje sumnje iz zemlje u kome će biti temelji. Prekinuću dotok svim podzemnim vodama koje sprovode nemir i strah i poravnaću sve svoje mane. Onda ću postaviti temelj, čvrst i stabilan. Zajedno sa njim. Zajedno ćemo biti arhitekte novog sveta sreće.