Biti najbolji nasuprot Biti dovoljno dobar

Evo jedne ideje!

Zašto ne bismo pokušali da prestanemo da težimo savršenstvu? Zašto ne bismo prihvatili to da nismo genijalni i da je dovoljno da budemo dovoljno dobri u onome što nas interesuje da bismo bili zadovoljni sobom i svojim životom?

Pokušajte da usvojite "uradi sam" mentalitet. Mislim da je to ono što mene čini toliko sigurnim u sebe. Probajte da, umesto da plaćate za neke usluge, pokušate sami da rešite problem koji imate. Evo nekoliko primera: napravite testo za picu ili tortilje umesto da ga kupite; okrečite sami stan i potpuno se umažite; napravite sebi policu za knjige umesto da je kupite. Možda vam ne uspe! Ali onda počnite ispočetka i posle nekoliko pokušaja, rezultat će biti zadovoljavajuć. (Ne preporučuje se dovođenje sopstvenog života u opasnost, tako da zaobiđite električarske radove, obnavljanje fasade ako živite iznad prizemlja, hirurških zahvata (koliko god vam se bezazlenim činili) i slično). Ošišajte se sami! 

Moja poenta je: možda je nelogično, lakše je platiti stručnjake, ali ne radimo sve u životu u skladu sa logikom. Pomislite samo kad ste platili da idete da gledate Ejmi Vajnhaus i još uvek mislite da to nije bila loša ideja...

Efekti "uradi sam" programa: podizanje samopouzdanja, skidanje kilograma, neverovatna zabava i aktiviranje kreativnih delova mozga (ako to uopšte postoji), pohvale prijatelja, rodbine (a ponajviše pokazivanje srednjeg prsta roditeljima koji vas ubeđuju da ste nesposobni), neverovatne mogućnosti za približavanje osobama od interesovanja "E, osobo na koju se ložim, šta kažeš na to da ti pomognem pružanjem usluge neseksualnog karaktera koja će te totalno napržiti na mene i dovesti me do tvog kreveta" i slično

Eto. Toliko od mene :)

Dva Sveta

Kada znamo da li smo u stanju da komuniciramo sa drugim svetom? Moj mikrokosmos davno je ugrožen i svi stanovnici u mojoj glavi već davno su posedali u čamce za spasavanje i napustili me, Razum je potpalio vatru, a Motivacija se postarala da sve Ideje, Vrednosti i Planovi hitom pohitaju i ne sumnjaju u naređenja. Ostavili su jednu veliku prazninu.

Ranije nisam mogao da ugušim buku u glavi, konstantno se nešto zbivalo, ti mali stanovnici su se prepirali, koškali, trudili se da mi privuku pažnju. Danas se plašim toga da ostanem u tišini jer je ona toliko prisutna da mi proždire duh.

Ali postoji jedan mikrokosmos u koji rado svraćam. Njegovi stanovnici su previše lenji da bi brinuli, leže razbacani bez ikakvog reda. Neki od njih uživaju, drugi se dosađuju, treći pronalaze zabavu u raznim porocima, ali su još uvek tu. Ne brinu za svoj svet, veruju da će opstati. Postao sam previše naviknut na njega, na tu zemlju dembeliju da se osećam kao da je to i moj mikrokosmos. Ali nije.

Kada se dovoljno udaljim pohode me Strah, Gnev, Teskoba, Griža savesti – novi stalni posetioci. Nemoćan sam da im se suprotstavim i primećujem kako su toga svesne i kako zbog toga likuju, posećuju me sve češće i kao da me pitaju „Zar ti nismo sjajna ekipa? Pa koga drugog imaš osim nas?“ I u pravu su.

I kao u svakoj priči, postoji i jedna Nada, rođena sestra Optimizma koji je takođe napustio moj svet, mada se on najviše kolebao... Ona na žalost ne živi kod mene, već u tom drugom svetu koji rado posećujem. I ohrabruje me, teši me, daje mi snagu da izdržim pritisak samoće. Šta ako je izgubim?

Slon

Ne mogu sebi da objasnim već skoro 3 godine šta se dešava. Put kojim se krećem je blago nagnut naniže, dovoljno da me demotiviše da se drastično menjam, ali s obzirom na to koliko dugo se spuštam u ponor, pritisak počinje da mi pritiska glavu sve jače i osećam da će uskoro da mi puknu bubne opne. A šta ću ja bez sluha?!

Čak i lepe stvari koje mi se dešavaju, čak i kada sam zaljubljen... sve to mi pomaže da se na trenutak malo izdignem i oslobodim se bubnjeva u glavi, ali ipak, sunovrat i dalje deluje neizbežno. Zašto mi je toliko teško? Možda su me previše razmazili.

Najveći problem je to što konstantno imam osećaj da treba negde da skrenem i da počnem da se penjem, ali svako skretanje iskuliram zato što nisam siguran u kom pravcu da se okrenem. Kao da imam prokleti povez na očima koji mi onemogućava da stanem i razmislim. Kao da me nešto juri i tera me da hodam, ne mogu da se vratim nazad, napred ne smem.

Depresija je neminovna. Zaljubljenost mi pomaže, ali kad legnem da spavam, sanjam košmarne snove. Svake noći se budim preznojen i okrenem se na drugu stranu pokušavajući da istisnem iz glave grozomorne slike koje su se po njoj rojile do pre 20 sekundi, usklađujem ritam disanja i opet zaspim, samo da bih naišao na novi horor.

Nemam više snage ni da budem dobar prema ljudima, postajem sve više površan, apatičan, nezainteresovan. Puštam da svet prolazi pored mene neprimećen, siv od prašine koja mi se nahvatala na mrežnjačama i svaki novi dan mi budi sve veću sumnju da ću se ikada vratiti svom starom optimizmu, svom entuzijazmu, poletnosti, celodnevne radosti.

Želim da opet spavam lepo, želim da se smejem i tešim ljude kako je život pun lepota, ali posustajem.

Prašina pada
skuplja se u očima
svet je opet siv.