Kada znamo da li smo u stanju da komuniciramo
sa drugim svetom? Moj mikrokosmos davno je ugrožen i svi stanovnici u mojoj
glavi već davno su posedali u čamce za spasavanje i napustili me, Razum je
potpalio vatru, a Motivacija se postarala da sve Ideje, Vrednosti i Planovi
hitom pohitaju i ne sumnjaju u naređenja. Ostavili su jednu veliku prazninu.
Ranije nisam mogao da ugušim buku u glavi,
konstantno se nešto zbivalo, ti mali stanovnici su se prepirali, koškali,
trudili se da mi privuku pažnju. Danas se plašim toga da ostanem u tišini jer
je ona toliko prisutna da mi proždire duh.
Ali postoji jedan mikrokosmos u koji rado
svraćam. Njegovi stanovnici su previše lenji da bi brinuli, leže razbacani bez
ikakvog reda. Neki od njih uživaju, drugi se dosađuju, treći pronalaze zabavu u
raznim porocima, ali su još uvek tu. Ne brinu za svoj svet, veruju da će
opstati. Postao sam previše naviknut na njega, na tu zemlju dembeliju da se
osećam kao da je to i moj mikrokosmos. Ali nije.
Kada se dovoljno udaljim pohode me Strah, Gnev,
Teskoba, Griža savesti – novi stalni posetioci. Nemoćan sam da im se
suprotstavim i primećujem kako su toga svesne i kako zbog toga likuju, posećuju
me sve češće i kao da me pitaju „Zar ti nismo sjajna ekipa? Pa koga drugog imaš
osim nas?“ I u pravu su.
I kao u svakoj priči, postoji i jedna Nada,
rođena sestra Optimizma koji je takođe napustio moj svet, mada se on najviše
kolebao... Ona na žalost ne živi kod mene, već u tom drugom svetu koji rado
posećujem. I ohrabruje me, teši me, daje mi snagu da izdržim pritisak samoće.
Šta ako je izgubim?
