Zovem se Aleksandar, imam 20 godina i studiram. Sticajem okolnosti rodjen sam i odrastao u Beogradu, za šta mislim da nije nikakva čast, prilika ni uspeh... Štaviše, mislim da me je to dosta razmazilo.
Odrastao sam u porodici koja ni po jednom kriterijumu nije obična, vaspitao praktično sam sebe i izašao kao potpuni misfit iz cele priče. Iako sam vrlo neuobičajen vrlo se lepo uklapam u svoje okruženje zato što nemam barijere u komunikaciji ni sa onim najnižim a ni sa onim najvišim intelektualnim slojevima društva.
Ono što jako volim kod sebe jeste moja sposobnost da me zabole za razne stvari koje se oko mene dešavaju, a takodje i moja sposobnost da se vrlo unesem u neke najgluplje i najnebitnije probleme svakodnevnice.
Psiholozi su mi rekli da sam natprosečno inteligentan. To me je dosta sjebalo u životu. Često umislim, potpuno neopravdano, da je taj moj slabo natrprosečni IQ dovoljan da položim ispit, shvatim poentu, pobedim u debati i onda uložim znatno manje napora u obavljanje zadatka od nekoga ko je na primer nižeg IQa od mene.
Do prekjuče sam mislio da sam spešl, da svi samo na mene čekaju i da im se lica ozare kada me vide. WRONG
Toliko o mojoj natprosečnoj inteligenciji. Mada ko zna, možda se to može pripisati mojoj narcisoidnosti i mom nedostatku životnog iskustva.
Volim da bežim od stereotipa. Nekada imam osećaj da odredjene stvari radim drugačije samo zato što ih svi rade na isti način. Isto važi i za ukus za muziku, filmove, knjige... prosto volim da budem spešl. Blame it on my gran'ma. Od uvek je volela da mi govori "Moj nabolji, moj najlepši, moj najpametniji dečko..." Jebiga, imao sam mnogo malo godina da bih shvatio da nije u pravu i sada sam rob starim navikama. Volim da sam spešl.
I volim da pišem. Eto, možda neke od mnogih baljezgarija koje mi prodju kroz glavu završe i na ovom blogu i zainteresuju neke od vas. Možda postanem zaista spešl.
Toodle-oo!
Нема коментара:
Постави коментар